Vivid

Главни јунак овог романа држи чашу на зиду своје прошлости, покушавајући да ослушне и забележи суптилне прелазе између детињства и младићства, односно реконструишући и осликавајући уљем то платно сопственог одрастања. Вивид тако не представља завршну реч тог платна, већ се пре појављује као палета разнобојних исцедака и утисака која остаје као трајни експонат једног сликарског подухвата. Стога, Вивид је роман о бојама осећања:

"Јер за све друге, ствари су се само догађале и сви су кроз њих пролазили као кроз излоге, а да их не памте и не купују, имуни на светлеће рекламе и отопљених пожуда. А ја сам се кроз њих цедио, туширао и на мојој кожи је остајао влажни прежитак тих сусрета и обавеза да их једном испричам у нијансама и укусима. И да, све што се прво јављало при начињању биле су боје и нисам био само сликар, већ неко ко се нагутао фарбе и спектара и био сам акрилна канта за оно што остане при мазању и на ивицама су сцене брисале четке о моју лимену порубу и остављале тако важне доказе. О њиховим злочинима, о намерама и ефектима, причам ти причу, причам ти причу."

Уз то, Вивид говори и о неупрљаној и безусловној љубави међу браћом, која, препуштена самима себи, ван родитељског надзора и паравана образовних институција, трагају за путем лепоте, истине, зрелости и утехе на једном наизглед обичном летњем вашару.